Pravne i etičke dileme: granica između zaštite zaposlenih i nadzora

Uvođenje veštačke inteligencije u radno okruženje otvara brojna pitanja koja prevazilaze samu tehnologiju. Iako sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji mogu pomoći u ranom prepoznavanju mobinga i zaštiti zaposlenih, njihova primena istovremeno pokreće važna pravna i etička pitanja. Ključni izazov je pronaći ravnotežu između potrebe da se zaposleni zaštite od zlostavljanja i očuvanja njihovih prava na privatnost, dostojanstvo i fer tretman.

 

U nastavku razmatramo najvažnije dileme koje se javljaju prilikom primene ovakvih sistema u organizacijama.

Konflikt između prava na privatnost i legitimnog nadzora

Jedno od osnovnih pitanja jeste kako uskladiti obavezu poslodavca da spreči zlostavljanje na radu sa pravom zaposlenih na privatnost.

 

Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, obrada podataka mora biti zasnovana na načelu minimizacije podataka, što znači da se mogu prikupljati samo oni podaci koji su zaista neophodni za određenu svrhu. Kontinuirano praćenje komunikacije zaposlenih, posebno na privatnim kanalima, bez jasnog i opravdanog razloga može se smatrati nesrazmernim oblikom nadzora.

 

Takođe je važno načelo ograničenja svrhe. Podaci prikupljeni radi otkrivanja potencijalnog mobinga, poput analize tona e-mail komunikacije, ne bi smeli kasnije da se koriste za druge svrhe, na primer za procenu radne efikasnosti zaposlenih, osim ukoliko za to postoji poseban pravni osnov ili saglasnost zaposlenog.

Algoritamska pristrasnost i rizik od diskriminacije

Sistemi veštačke inteligencije uče na osnovu postojećih podataka. Međutim, ti podaci često sadrže nesvesne ljudske predrasude koje mogu biti prenete na algoritam.

 

U praksi to može dovesti do situacija u kojima sistem pogrešno tumači stil komunikacije određenih grupa zaposlenih ili nepravedno identifikuje određene osobe kao potencijalne počinioce neprimerenog ponašanja. Takve greške mogu dovesti do diskriminacije, što je strogo zabranjeno Zakonom o radu.

 

Dodatni problem predstavlja tzv. „black box“ efekat. Mnogi algoritmi funkcionišu na način koji nije lako objasniti, što otežava razumevanje zašto je sistem došao do određene procene. Ipak, zakon zahteva transparentnost – zaposleni imaju pravo da dobiju razumljive informacije o logici i kriterijumima na osnovu kojih sistem donosi preporuke ili zaključke.

Pravo zaposlenog na ljudsku intervenciju

Jedan od najvećih rizika u primeni veštačke inteligencije jeste mogućnost automatizovanog donošenja odluka.

 

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti predviđa da zaposleni ima pravo da ne bude predmet odluke koja je doneta isključivo na osnovu automatizovane obrade podataka, ukoliko takva odluka ima pravne posledice ili značajno utiče na njegov položaj – na primer u slučaju disciplinskog postupka, udaljenja sa rada ili otkaza.

 

Zbog toga se u praksi često preporučuje model poznat kao „human-in-the-loop“. U ovom pristupu veštačka inteligencija služi kao alat koji može da prepozna potencijalne obrasce ponašanja ili upozoravajuće signale, ali konačnu procenu i odluku uvek donosi čovek – najčešće HR stručnjak ili pravnik. Time se u proces uvodi širi kontekst, profesionalna procena i empatija, što tehnologija sama po sebi ne može u potpunosti da obezbedi.

Procena uticaja na zaštitu podataka (DPIA)

S obzirom na to da ovakvi sistemi često uključuju sistematsko praćenje zaposlenih, zakon predviđa obavezu sprovođenja Procene uticaja na zaštitu podataka o ličnosti (DPIA) pre njihove primene.

 

Ova procena treba da sadrži:

 

  • opis planirane obrade podataka,
  • analizu njene neophodnosti i srazmernosti,
  • procenu potencijalnih rizika za prava i slobode zaposlenih,
  • kao i mere koje se uvode kako bi se ti rizici umanjili.

 

 

Cilj ovog postupka je da se potencijalni problemi identifikuju pre nego što tehnologija bude uvedena u praksu, čime se sprečavaju zloupotrebe i štite prava zaposlenih.

Etički okvir: zaštita zaposlenih ili alat za nadzor?

Na kraju, uspešna primena veštačke inteligencije u ovoj oblasti ne zavisi samo od zakona, već i od etičkog pristupa organizacije.

 

Ključni elementi odgovorne primene su transparentnost i poverenje. Zaposleni moraju biti jasno i unapred obavešteni:

• koje se tehnologije koriste,

• u koje svrhe,

• ko ima pristup rezultatima analize,

• kao i koja su njihova prava u vezi sa podacima.

 

Ipak, važno je naglasiti da tehnologija sama po sebi nije rešenje za problem mobinga. Ukoliko u organizaciji ne postoji stvarna spremnost rukovodstva da se bori protiv zlostavljanja i gradi zdravu radnu kulturu, ni najnapredniji sistemi veštačke inteligencije neće moći da promene takvo okruženje.

 

Drugim rečima, tehnologija može biti snažan alat, ali prava promena počinje od organizacione kulture i odgovornog menadžmenta.